Ja za nju

sve dadoh,

svetom je 

držah,

Ruka uvijek 

pružena,

sve misli moje

i molitve Bogu,

za nju, 

za moju jedinu.

I ostadoh na 

putu,

kao da sam 

izbačen,

Nema se ni kuda ići,

put kao da u 

maglu ulazi,

Okrenuh se nazad,

nit povratka više 

nema,

ostadoh sam,

a svetom sam je 

držao,

Snova više o njoj 

nema,

Ruka više 

nema kome 

pružena biti.

Ostala je samo

tiha molitva u 

pustinji ovoj.

I oprostite mi,

oprosti mi 

Julienne moja,

ti moja 

brižnice,

Oprosti mi puče 

hrvatski,

Onaj puče što si 

sanjati znao,

Oprosti mi 

svemogući Bože,

jer slab bijah,

a tako nekada 

bijah jak.

E, Hrvatska moja!

Jerko Mandurić